Брушење је процес сечења који користи -брзинске точкове за брушење или друге абразивне алате за обраду површине радних комада. Брушење се користи за обраду унутрашњих и спољашњих цилиндричних површина, конусних површина и равни различитих обрадака, као и специјалних и сложених обликованих површина као што су навоји, зупчаници и зупци.
Због велике тврдоће абразивних зрна, брусни точак има својства само{0}}оштрења. Брушење се може користити за обраду различитих материјала, укључујући каљени челик, легирани челик велике-кости, цементирани карбид, стакло, керамику и мермер, између осталих метала високе{3}}врсте и не-метала. Брзина брушења се односи на линеарну брзину брусног точка, обично 30–35 м/с; брзине веће од 45 м/с сматрају се брушењем великом брзином.
Брушење се обично користи за полузавршну и завршну обраду, чиме се постиже прецизност од ИТ8–5 или чак већа. Храпавост површине је обично Ра 1,25–0,16 микрометара за опште брушење, Ра 0,16–0,04 микрометара за прецизно брушење, Ра 0,04–0,01 микрометара за ултра{10}}прецизно брушење и испод Ра 0,01 микрометара за брушење у огледалу.
Брушење има већу специфичну снагу (или специфичну потрошњу енергије, тј. енергију која се троши за уклањање јединице запремине материјала радног комада) од конвенционалног сечења и нижу брзину уклањања метала. Због тога, пре брушења, радни предмет се обично подвргава другим методама резања како би се уклонио већи део обрадног додатка, остављајући само 0,1 до 1 мм или чак мање додатка за брушење. Са развојем високо{6}}ефикасних метода брушења као што су млевење пузајућим-брушењем и великом-брушењем, сада је могуће брусити делове директно из залиха у облик. Брушење се такође користи као процес грубе обраде, као што је брушење стубова и капија одливака, бљесак отковака и спољне површине челичних ингота.
